Skok vrednosti švajcarskog franka u odnosu na evro, a time i u odnosu na dinar, ponovo je doneo u žižu javnosti pitanje sudbine onih koji su kupili nekretnine na osnovu kredita računatog u „švajcarcima“. Skok rata kredita za petinu vrednosti, a prethodno za 30 odsto, dovodi dužnike do nepodnošljive situacije, da ne mogu više vraćati kredite, a ni „pokloniti“ nekretnine banci.
Naime kod nas ne postoji zakon koji omogućava dužnicima da predaju ključeve nekretnina banci kod koje imaju kredit i da time njihove obaveze prestanu. Ako bi neko i vratio stan koji je otplaćivao, na primer, osam godina, on bi banci zbog skoka vrednosti švajcarskog franka i kamata, a pada vrednosti nekretnina ostao „dužan“ još jedan stan. Ostao bi bez novca koji je dao do sada banci, bez krova nad glavom i sa ogromnim dugom, koji bi vraćao do kraja života. Tako bi upao u dužničko ropstvo prema banci.
S druge strane, i banke imaju problem, jer će im hiljade klijenata vratiti stanove i neće biti u mogućnosti da vraćaju kredite. No menadžeri banaka nemaju ovlašćenja ili autoritet da kredite „unormale“ te da njihovi klijenti ne bankrotiraju, a neke od njih i nije briga šta će se desiti. Što bi rekao naš narod „može im se“ jer su banke kod nas do sada bile „svete krave“ koje niko nije smeo ni da kritikuje. Stoga se nekako i dužnici, ali i banke okreću Narodnoj banci i Vladi kao mestu gde se može postići za obe strane prihvatljiv dogovor. Vlast je pod određenim pritiskom medija i javnosti da arbitrira u ovom slučaju koji se tiče više od 22.000 vlasnika stanova, što sa porodicama čini i stotinak hiljada ugroženih građana.
Ko je za sve ovo kriv? Odgovornost je podeljena - tih „kreditnih godina“ od 2006. do 2009. mnogi političari, ministri „eksperti“, bankari i drugi su savetovali ljude da uzimaju kredite u „švajcarcima“ jer su trenutno povoljniji. Nedovoljna edukacija, nesmotrenost, a možda i nešto gore kod učesnika ovog „procesa“ je poduprla olako zaduživanje i to još u švajcarskoj valuti. No sad je manje važno da li su građani bili naivni, ili su ih „navukli“ na kredite udruženi bankari i političari u odnosu na pitanje kako naći izlaz iz ove situacije.
Pored toga što su bankari savetovali građane da uzimaju kredite u francima i time snose deo odgovornosti, banke su se bavile i drugim nedozvoljenim radnjama. Banke su računale kredit po jednom, a naplaćivale ga po drugom kursu, koji su uz to i veštački pumpale kad je dolazilo vreme naplate kredita. No, što je još gore, one su jednostrano povećavale nivo već ugovorene fiksne kamatne stope i tako dodatno povećavale previsoke rate kredita. To je naravno protivzakonito kršenje obligacionog odnos, koje je dovelo do sudskih procesa u kojima su građani „dobili“ banke koje su morale da se obavežu da će vratiti novac od dodatno podignutog nivoa kamatne stope. Na drugostepenim sudskim instancama postoje tužbe za raskid ugovora i čeka se odluka suda. Ukoliko bi bile donesene odluke o raskidu ugovora, to jest o ništavnosti ugovora jer su banke kršile zakon, to bi bio osnov za pritisak na bankarski sektor da se dođe do kompromisa. Takvog kršenja zakona nije bilo u Mađarskoj i Hrvatskoj.
Kako vidimo situaciju trenutno, Vlada ne želi direktno da se meša tako što bi stala na stranu banaka ili dužnika, ali je isto tako potrebno da pomogne da se dođe do rešenja. Neke zemlje su vratile kredite iz švajcarske valute u evro, druge su izbrisale deviznu klauzulu, a treće privremeno blokirale kurs franka dok se ne dođe do rešenja.
U Mađarskoj je vlast pomogla da se dođe do rešenja preko suda koji je osporio deviznu klauzulu u francima, jer franaka realno i nije bilo u opticaju (kao što ih nije bilo ni kod nas) da bi se došlo do situacije u kojoj su dužnici i banke i javnost zahvalni Orbanu. Dužnici su dobili niže rate i mogućnost otplate kredita koja je potrebna i bankarima da bi poslovale pozitivno. Viktor Orban se pokazao kao sposoban lider koji je i u ovom slučaju pokazao da je moguće rešenje kojim niko neće biti nezadovoljan, a pri tome autoritet vlade jača i bez direktnog i grubog mešanja u odnose banaka i klijenata. Ovo je naročito bitno, jer je postojao rizik da bi to nezadovoljstvo ogorčenih dužnika mogli iskoristiti neki centri moći koji imaju interese da se destabilizuje politička scena, što je i slučaj sa Srbijom danas.
